Konceptualno rešenje oslanja se na postojeće motive i ambijente. Neki od njih su univerzalni simboli pozorišta poput zavese, scene, kadra, dok su drugi specifični za ovo pozorište – poput simbola maske, logoa pozorišta. Odluka da se tretira fasada pozorišta reakcija je na zatečeno stanje. Specifična je situacija u kojoj se pozorište nalazi, umetanje u obrazovni kompleks. Kako isti objekat dele dve različite ustanove, ne postoji jasna granica gde počinje jedno a gde drugo. Fasada se u rešenju nudi kao anvelopa – omotač, koji istovremeno pokriva neželjene elemente i jasno razdvaja objekat pozorišta od objekta škole. Jedna od karakteristika fasade je ugaoni motiv, koji proističe iz pozicije objekta, te se ona prostire samo u dva pravca, ne obavija čitav objekat. Iz postojećeg rešenja se prenosi diskontinuitet u prizemlju na mestu ulaza u objekat, te se fasada deli u dve horizontalne trake. Definisanje fasade za cilj, osim odvajanja, ima i isticanje važnosti ove kulturne ustanove. Fasadu čine dve horizontalne trake koje obavijaju objekat. Izborom materijala i boja, perforacijom i svetlim tonom, gornji deo se percipira kao nešto lako. Lomljenjem trake i iskakanjem iz početne linije venca posmatraču se nudi efekat pokreta, talasa, trajanja. Kroz perforaciju se nudi drugi sloj, doživljavanja fasade – priča na platnu. Geometrizovani i stilizovani likovi, postavljeni su u oređene odnose tako da mogu da se percepiraju kao likovi na sceni. Filtriranjem i čišćenjem od detalja vraćamo se kroz ideju na antički teatar.