Usled potreba muzeja za adekvatnim, savremenim izložbenim prostorom i potrebom za povećanje prostora za privremene izložbe, ovaj projekat tretira  prostor iza i između postojećih objekata muzeja i sve te prostore uvezuje u jednu funkcionalnu celinu. Zgrada Zavičajnog muzeja nasleđe je iz 19. veka, koje je zbog svoje prvobitne namene i konstruktivne matrice trenutno neadekvatno. Drugi objekat na parceli je novijeg datuma, i namenjen je depou. Njegova arhitektura je međutim, neprimerena i van konteksta ambijentalne celine. Novoprojektovano ni u jednom trenutku ne pokušava da imitira staro, postojeće, već se direktno naslanja na njega jasno praveći distinkciju između novog i postojećeg. Planirana adaptacija se sprovodi u zgradi Muzeja i prostire kroz parter vani. Novi objekat se ponaša kao veza između pomenutih objekata. U materijalizaciji novog objekta koriste se samo dva materijala, staklo i metal, u pravilnom rasteru. Formiranjem pergole u širini objekta u dnu parcele njegov volumen se deli na dva dela i na taj način ublažava nesklad za posmatrača. Fasadna ravan novoprojektovanog se lomi i uvlači u unutrašnji prostor, tako da naglašava ulaznu zonu i usmerava kretanje posetilaca.